Поступак за извршење одлука страних судова између Русије и Србије
Поступак за извршење одлука страних судова између Русије и Србије
Општи принцип
У Законику о грађанском поступку и Законику о арбитражном поступку Руске Федерације наведено је да је главни захтев за признање и извршење судске одлуке страног суда (укључујући и арбитражни) постојање одговарајућег међународног уговора између Русије и државе чија судска одлука треба да се изврши на територији Русије, који одражава поступак за међусобно признање и извршење судских одлука (ч. 409 ЗГП и ч. 241 ЗАП).
У одсуству међународног споразума, извршење одлука остаје на дискреционом праву суда, узимајући у обзир политички контекст. Једини регулаторни механизам који може послужити јесте међународноправни принцип реципроцитета и међународне љубазности: када је, у време спора, већ успостављена пракса узајамног признавања и извршења одлука између држава у одсуству формално дефинисаних норми.
Међутим, принцип реципроцитета не представља стабилну основу за позитивну одлуку о признању и извршењу судске одлуке страног суда: на пример, 2009. године, Врховни суд Руске Федерације одбио је да призна одлуку суда Придњестровске Молдавске Републике у породичном спору, позивајући се на одсуство међународних споразума између Русије и Придњестровске Молдавске Републике о узајамном признавању судских одлука[1]. Исте године, Федерални арбитражни суд Московског округа изразио је занимљив став о принципу реципроцитета: „Постојање релевантног међународног уговора је обавезан услов за признање и извршење стране судске одлуке на територији РФ. Међутим, такав уговор између Руске Федерације и Сједињених Америчких Држава не постоји. Осим тога, подносилац захтева није пружио доказе о поштовању међународног принципа реципроцитета од стране америчких судова у питању извршења руских судских одлука.“[2]
То јест, питање признавања судских одлука страних судова у Русији може се решити по следећој шеми:
- провера постојања важећег међународног споразума о правној помоћи, којим је утврђен поступак за признавање и извршење одлука (уколико такав споразум постоји (мултилатерални или билатерални), примењују се одредбе међународног споразума);
- анализа праксе признавања одлука руских судова у држави чија судска одлука захтева признање у Русији, уколико не постоји директан међународни споразум (уколико је пракса позитивна, могуће је признати и извршити одлуку страног суда у Русији на основу принципа реципроцитета).
Применљивост деловања међународних уговора Југославије на Републику Србију
Године 2001, правни наследници Југославије постале су пет република: Босна и Херцеговина, Хрватска, Македонија, Словенија и Савезна Република Југославија (која је ујединила Србију и Црну Гору) (преамбула Споразума о сукцесији бивших Југословенских република)[3].
У марту 2002. године, Савезна Република Југославија постала је конфедерација – Државни савез Србије и Црне Горе [4] – задржавши свој статус правног наследника Југославије. Члан 25. Устава Државног савеза Србије и Црне Горе такође је предвиђао да ће се у случају распада конфедерације, међународни документи који се односе на Савезну Републику Југославију, посебно Резолуција 1244 Савета безбедности ОУН, примењивати на Србију као правног наследника и имати пуну правну снагу.
У јуну 2006. године, Србија је стекла државну и правну независност и права на сукцесију Државног савеза Србије и Црне Горе и, сходно томе, Савезне Републике Југославије и саме Југославије [5]. Тако, међународни уговори Југославије остају важећи за савремену Србију.
Конкретно, на данашњи дан на снази је Уговор између Савеза Совјетских Социјалистичких Република и Федеративне Народне Републике Југославије о правној помоћи у грађанским, породичним и кривичним стварима, закључен 26.05.1963. (у даљем тексту: Уговор) [6].
Услови за признање и извршење судских одлука према Уговору
Поступак за признање и извршење судских одлука између Русије и Србије регулисан је:
а) Одељком 5 Уговора;
б) Члан 409 ЗКП (Законика о грађанском поступку) РФ / чланови 176-179 Закона о грађанском поступку Србије (према којем српски судови пружају правну помоћ, укључујући извршење судских одлука на својој територији на начин прописан међународним уговором, а у одсуству уговора или у случајевима колизија и правних празнина - руководећи се принципом реципроцитета) [7];
в) Глава 4 Закона Србије о решавању колизија правних норми других земаља[8], којом се одредбе међународних уговора укључују у домаће законодавство Србије (укључујући и Уговор са СССР-ом који се разматра).
Члан 48 Уговора утврђује списак врста одлука које се државе уговорнице обавезују да признају и изврше:
- судске одлуке у грађанским и породичним споровима (став „а“ т. 1 ч. 48);
- споразуми о поравнању које су одобрили судови (став „б“ т. 1 ч. 48);
- одлуке у кривичним случајевима везане за накнаду штете проузроковане кривичним делом (став „в“ т. 1 ч. 48).
Члан 49 Уговора утврђује услове под којима одлука може да се узајамно призна и изврши:
- општа законитост правоснажне одлуке у држави која ју је донела (ставови „а“, „б“ и „д“ т. 1 ч. 49);
- усклађеност одлуке са правним принципима државе на чијој територији одлука треба да се изврши, изражена или у примени права државе на чијој територији одлука треба да се изврши, или у примени аналогног правила стране државе (ставови „б“ и „е“ т. 1 ч. 49);
- одсуство одлуке о истом спору у држави у којој се захтева извршење одлуке (став „д“ т. 1 ч.а 49).
Од посебног интереса су параграфи „б“ и „е“ ч. 49 Уговора, пошто фактички онемогућавају спровођење одлуке донете кршећи правила или не узимајући у обзир материјално право државе на чијој територији одлука мора бити спроведена.
На пример, Породични законик Србије[9] признаје правну категорију „заједничке имовине ванбрачних партнера“ и прибегава фикцији, проширујући правила о брачним имовинским односима на лица у „фактичком“, нерегистрованом браку (ч. 191 Породичног законика Србије) - сходно томе, спровођење на територији Србије судске одлуке руског суда, која, у складу са руским законом, занемарује имовинске интересе фактичког супружника веома је проблематично.
Још једна занимљива разлика између руског и српског породичног права је, предвиђена у Србији, процена доприноса других чланова породице заједничкој имовини супружника, и обрачун удела приликом деобе имовине узимајући у обзир доприносе сродника, укључујући и право сродника да добију свој удео у заједничкој имовини супружника (ч 195. Породичног законика Србије).
Поступак за подношење захтева за извршење судских одлука по Уговору
Како би се одлука извршила, потребно је да се суду који је донео одлуку у првом степену поднесе захтев, уз који се прилаже копија судског акта, документ којим се потврђује његова правоснажност (уколико то не произилази из самог судског акта), потврда о обавештавању странке против које је одлука донета о рочишту и оверени преводи свих наведених докумената (чл. 51 и 52 Уговора). Суд који је донео одлуку у првом степену прослеђује документа дипломатским путем преко надлежних институција (ч. 3 Уговора).
Приликом разматрања захтева, суд државе на чијој се територији тражи извршење има право да захтева исправку недостатака у захтеву или појашњење захтева од суда који је донео одлуку или лица које ју је потписало (ч. 53 Уговора).
Правне последице одбијања српског суда да призна руску судску одлуку / игнорисање поступка признања
Према члану 46. Закона о извршењу и обезбеђењу Србије [10], поступак извршења покреће се након завршеног поступка признања, међутим, српски Закон о извршном поступку не забрањује подношење захтева за извршење страног извршног решења на основу одлуке коју није признао српски суд.
Суд надлежан за доношење решења о покретању поступка извршења одлучује о признавању страног извршног решења као прелиминарног решења. Заинтересовано лице у апелационом поступку има право жалбе на прелиминарно решење због непоштовања поступка признања. Међутим, док „главно“ решење не призна српски суд, прелиминарно решење којим се покреће поступак извршења неће стећи правну снагу.
Одредба члана 46. није усмерена на заобилажење правила о признању стране судске одлуке, већ на оптимизацију процеса извршења и омогућава подношење суду не само захтева за признање и извршење, већ и извршног документа, дајући српском суду могућност да истовремено призна и „главну“ одлуку и извршни документ за њу, када је она већ примљена у држави која је донела „главну“ одлуку [11].
Признавање и извршење одлука арбитражних судова
Уговор не садржи одредбе које регулишу признавање и извршење одлука арбитражног суда, пошто је састављен у контексту социјалистичке економије, без развијеног система таквих судова и са замагљеном линијом концепата „арбитража“ и у правној доктрини совјетске државе. У то време, у СССР-у су стално деловала само два специјализована судска органа, предмет чијег разматрања били су случајеви које сада разматрају арбитражни судови Руске Федерације - Поморска арбитражна комисија и Спољнотрговинска арбитражна комисија (тренутно МКАС), створени при Свесавезној Привредној Комори СССР-а, чије су одлуке биле обавезне, а извршавала их је самостално страна која је изгубила, и нису захтевале регулисање поступка за признавање и извршење од стране судова других држава (ч. 12 Резолуције ЦИК СССР-а, Савета народних комесара СССР-а од 17.06.1932. године „О Спољнотрговинској арбитражној комисији при Свесавезној привредној комори“)[12].
Поступак за признавање и извршење арбитражних одлука постао је предмет посебног мултилатералног међународног уговора – Конвенције ОУН о признавању и извршењу страних арбитражних одлука, закључене у Њујорку 1958. године[13] (у даљем тексту: Конвенција).
СССР је ратификовао Конвенцију 1960. године, а на Србију се примењује од 2001. године[14].
Члан 5. Конвенције наводи негативне разлоге који спречавају извршење одлуке на територији стране државе, укључујући и неусклађеност одлуке са јавним поретком државе на чијој се територији тражи извршење (став „б“ дела 2. ч. 5. Конвенције).
Дакле, Српски арбитражни суд ће преиспитати одлуку руског арбитражног суда, као и одлуку суда опште надлежности, кроз призму српског правног система и моћи ће да је спроведе у складу са унутрашњим процесним правом и извршним законодавством уколико:
- нема концептуалних неслагања у применљивим правилима материјалног права важећем
- нема грубих процесних повреда у доношењу одлуке руског суда.
Ови принципи се примењују реципрочно, када је потребно извршење одлуке српског суда на територији Русије.
[1] Пресуда Врховног суда РФ, бр. 38-Г09-7 од 28.07.2009.
[2] Решење ФАС (Федералне антимонополске службе) Московског округа од 17.02.2009. бр. КГ-А40/12786-08-П у предмету бр. А40-7480/08-68-127, остављено на снази од стране Врховног арбитражног суда РФ, пресуда бр. ВАС-7426/09 од 20. јула 2009 године
[3] https://conventions.ru/int/3801/?ysclid=mnufljllb1208402181/
[4] https://translated.turbopages.org/proxy_u/en-ru.ru.779a18d4-69da60a9-ce9999aa-74722d776562/https/www.arhiva.serbia.gov.rs/news/2003-02/17/327782.html
[5] https://www.vedomosti.ru/library/news/2006/06/05/serbiya-po-resheniyu-parlamenta-prinimaet-na-sebya-gosudarstvenno-pravovuyu-samostoyatelnost
[6]https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/international_contracts/international_contracts/2_contract/53462/?ysclid=mnuhi6ngr4928407359
[7] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_parnicnom_postupku.html
[8] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_resavanju_sukoba_zakona_sa_propisima_drugih_zemalja.html
[9] https://www.minrzs.gov.rs/sr/dokumenti/zakoni/sektor-za-brigu-o-porodici-i-socijalnu-zastitu/porodicni-zakon-i-podzakonska-akta
[10] https://www.paragraf.rs/propisi/zakon_o_izvrsenju_i_obezbedjenju.html
[11] https://zuniclaw.com/priznanje-strane-sudske-odluke/
[12] СЗ СССР, 1932, № 48, ст. 281
[13] https://www.mid.ru/ru/foreign_policy/international_contracts/international_contracts/multilateral_contract/51334/
[14] https://base.garant.ru/2565261/
Рекомендованные публикации
Ваш комментарий